P – PURIFIKACIJA : Unutrašnja ravnoteža organizma

Purifikacija organizma predstavlja treći korak H.O.P.E.S. koncepta zdravlja.

Nakon što smo u prvom koraku postavili osnovu kroz H – HIDRATACIJU, a u drugom podržali procese čišćenja kroz O – OČISTI, dolazimo do trećeg koraka:

P – PURIFIKACIJA : Unutrašnja ravnoteža organizma.

Purifikacija je usmerena na odnos između našeg organizma i različitih mikroorganizama i parazita sa kojima živimo i sa kojima svakodnevno dolazimo u kontakt.

Čovek nije izolovan sistem.

Na površini našeg tela, u ustima, digestivnom sistemu i drugim delovima organizma postoji ogroman broj mikroorganizama. Sa mnogima od njih živimo u ravnoteži, a neki čak imaju veoma važnu ulogu u normalnom funkcionisanju našeg organizma.

Problem, dakle, nije jednostavno u tome što određeni mikroorganizmi postoje.

Ključ je u ravnoteži.

Kada je unutrašnja sredina stabilna, crevni ekosistem uravnotežen, a prirodni odbrambeni mehanizmi organizma funkcionišu dobro, telo ima mnogo veću sposobnost da održava kontrolu nad različitim mikroorganizmima sa kojima dolazi u kontakt.

Kada se ta ravnoteža poremeti, odnos između domaćina i mikroorganizama može da se promeni.

Upravo zato treći korak H.O.P.E.S. koncepta ne nazivamo jednostavno „antiparazitnim čišćenjem“.

Nazivamo ga PURIFIKACIJA – unutrašnja ravnoteža organizma.

Jer cilj nije stvaranje „sterilnog“ organizma.

Cilj je stvaranje unutrašnjih uslova u kojima korisni mikroorganizmi mogu da imaju svoje mesto, dok organizam istovremeno zadržava sposobnost da kontroliše one koji mogu postati problem.

Šta su paraziti?

U biologiji, parazit je organizam koji živi na ili u drugom organizmu – domaćinu – od kojeg dobija hranu ili druge uslove potrebne za život.

Odnos između parazita i domaćina veoma je različit.

Neki paraziti mogu dugo postojati bez izraženih promena, dok drugi mogu izazvati poremećaje koji zavise od vrste parazita, mesta na kojem se nalazi, njegovog broja, životnog ciklusa i stanja samog domaćina.

Paraziti mogu koristiti različite hranljive materije domaćina, oštećivati tkiva, izazivati lokalne reakcije ili stvarati različite metaboličke produkte.

Ali kada u H.O.P.E.S. konceptu govorimo o purifikaciji, koristimo širu sliku.

Ne posmatramo samo klasične crevne parazite poput glista.

Posmatramo čitav odnos organizma sa različitim biološkim faktorima koji mogu uticati na njegovu unutrašnju ravnotežu.

Tu ćemo govoriti o: protozoama, gljivicama, virusima, bakterijama i helmintima.

Važno je razumeti da ove grupe nisu biološki isto. Virus nije parazit u istom smislu kao crevna glista, niti bakterija predstavlja isto što i protozoa.

Ali ono što ih povezuje u okviru ove priče jeste njihov odnos sa organizmom domaćina i njegovim odbrambenim sistemima.

Nije cilj ukloniti sve mikroorganizme

Naše telo nije sterilno – niti bi trebalo da bude.

U njemu žive ogromne zajednice mikroorganizama, naročito u digestivnom sistemu.

Mnoge bakterije učestvuju u varenju, stvaranju određenih materija, održavanju crevnog ekosistema i komunikaciji sa imunskim sistemom.

Na koži takođe postoji čitav mikrobiološki svet.

Zato ideja purifikacije nije: „Uništiti sve što živi u nama.“

Naprotiv.

Ideja je: podržati ravnotežu između čoveka i mikroorganizama sa kojima živi.

Upravo ta ravnoteža predstavlja jednu od najvažnijih tema ovog koraka.

Kada se ravnoteža poremeti

Jedna od važnih ideja koja se provlači kroz tradicionalne pristupe zdravlju jeste da prisustvo određenog uzročnika samo po sebi nije jedini faktor koji određuje kako će organizam reagovati.

Važno je i stanje samog organizma – odnosno stanje domaćina.

U delu Tajne tibetanske medicine – Čžud Ši ova ideja izražena je kroz odnos između uzročnika, snage organizma i njegove unutrašnje sredine:

„Da bi čovek uspeo da održi svoje zdravlje na zadovoljavajućem nivou važan je odnos patogenog uzročnika bolesti, snage tela i nečistoća.“

Upravo ova misao veoma dobro oslikava ono što želimo da objasnimo kroz H.O.P.E.S. koncept.

Nije važno samo sa čim organizam dolazi u kontakt. Važno je i na kakvu unutrašnju sredinu taj mikroorganizam nailazi.

Kakvo je stanje digestivnog sistema?

Kakva je crevna mikrobiota?

Kako se hranimo?

Da li smo dobro hidrirani?

Da li dovoljno spavamo i odmaramo se?

Koliko se krećemo?

Kakvo je opšte stanje i otpornost organizma?

Sve su to delovi iste slike i zajedno učestvuju u stvaranju unutrašnje sredine u kojoj se neprestano odvija odnos između našeg organizma i ogromnog sveta mikroorganizama koji nas okružuje.

Zbog toga ni reakcija svakog čoveka ne mora biti ista.

Dve osobe mogu biti izložene istom mikroorganizmu, ali način na koji će njihovi organizmi odgovoriti može biti različit.

Upravo zbog toga u H.O.P.E.S. konceptu purifikaciju ne posmatramo samo kao borbu protiv pojedinačnih mikroorganizama, već mnogo šire – kao podršku unutrašnjoj ravnoteži organizma i stvaranje uslova u kojima njegovi prirodni odbrambeni mehanizmi mogu bolje da funkcionišu.

Imunski sistem čuva ravnotežu

Jedan od najvažnijih sistema koji učestvuje u održavanju te ravnoteže jeste imunski sistem.

Njegov posao nije samo da „napada neprijatelje“.

Imunski sistem neprestano prepoznaje, procenjuje i reaguje na ogroman broj informacija koje dolaze iz našeg tela i spoljašnje sredine.

On mora da razlikuje sopstvene ćelije od stranih struktura, da toleriše veliki broj bezopasnih mikroorganizama i materija, a istovremeno da reaguje kada prepozna potencijalnu opasnost.

To je izuzetno složen sistem kontrole.

Zato u H.O.P.E.S. konceptu purifikaciju povezujemo i sa podrškom prirodnoj otpornosti organizma.

Ne možemo sprečiti svaki kontakt sa mikroorganizmima.

Niti je to cilj.

Možemo, međutim, raditi na tome da organizmu pružimo bolje uslove da održava sopstvenu unutrašnju ravnotežu.

Paraziti i mikroorganizmi su svuda oko nas

Sa mikroorganizmima dolazimo u kontakt od trenutka kada se rodimo.

Nalaze se u zemlji, vodi, hrani, vazduhu, na predmetima koje dodirujemo, na životinjama, biljkama i drugim ljudima.

Sa nekima ćemo živeti čitav život.

Sa drugima ćemo se sresti samo prolazno.

A određene vrste mogu dospeti u organizam i pronaći uslove koji im omogućavaju da se nastane i razmnožavaju.

Zato cilj nije živeti u strahu od mikroorganizama.

Cilj je razumeti kako dolazimo u kontakt sa njima i kako možemo smanjiti nepotrebnu izloženost, a istovremeno podržati sopstvene odbrambene mehanizme.

I upravo odatle počinje praktični deo priče o purifikaciji.

Kako paraziti dospevaju u naš organizam?

Paraziti i različiti mikroorganizmi nalaze se svuda oko nas.

Sa njima dolazimo u kontakt kroz hranu, vodu, zemljište, životinje, predmete koje svakodnevno dodirujemo i neposredan kontakt sa drugim ljudima.

Zbog toga je potpuno sprečavanje svakog kontakta praktično nemoguće.

Važnije je razumeti kako se prenose i na kojim mestima postoji veća mogućnost izlaganja.

Najčešći putevi prenosa mogu biti:

• nedovoljno oprane ruke;
• neoprano voće i povrće;
• nedovoljno termički obrađeno meso;
• zagađena voda;
• kontakt sa zemljom;
• kontakt sa životinjskim ili ljudskim izmetom;
• ubodi određenih insekata;
• kontakt sa kontaminiranim predmetima i površinama;
• seksualni kontakt;
• određeni oblici bliskog kontakta među ljudima;
• boravak u sredinama sa slabijim higijenskim uslovima.

Neke vrste parazita mogu imati vrlo jednostavan životni ciklus, dok druge prolaze kroz više razvojnih faza i čak menjaju domaćina pre nego što dospeju do čoveka.

Zato način prenosa zavisi od konkretne vrste.

Ne prenose se svi paraziti na isti način

Kada govorimo o „parazitima“, važno je da ih ne posmatramo kao jednu jedinstvenu grupu.

Protozoe, helminti, bakterije, virusi i gljivice imaju različite načine prenosa i različite uslove koji im omogućavaju opstanak.

Neki se prenose hranom i vodom.

Drugi zahtevaju vektora, kao što su komarci ili drugi insekti.

Neki se prenose direktnim kontaktom sa čoveka na čoveka.

Kod određenih vrsta važnu ulogu imaju životinje ili zemljište.

Zato je osnovna zaštita uvek kombinacija više stvari:

lična higijena, bezbedna voda, pravilna obrada hrane, održavanje prostora i dobra opšta otpornost organizma.

Ko je izložen većem riziku?

Parazitskoj ili drugoj infekciji može biti izložen gotovo svako, ali određene okolnosti mogu povećati verovatnoću kontakta ili razvoja problema.

Veći rizik može postojati kod osoba koje:

• imaju oslabljen ili kompromitovan imunski sistem;
• već imaju hronične zdravstvene izazove;
• putuju ili borave u tropskim i suptropskim područjima;
• nemaju pouzdan pristup zdravstveno ispravnoj vodi;
• često plivaju u jezerima, rekama ili drugim prirodnim vodama;
• rade sa zemljom ili su često u kontaktu sa životinjama;
• imaju čest kontakt sa stolicom ljudi ili životinja;
• konzumiraju nedovoljno termički obrađeno meso;
• žive ili borave u uslovima slabije higijene;
• često menjaju okruženje, putuju i dolaze u kontakt sa različitim izvorima hrane i vode.

Kod ovih grupa posebno je važno voditi računa o higijeni, kvalitetu hrane i vode i opštem stanju organizma.

Kontakt ne znači automatski i problem

Činjenica da smo došli u kontakt sa nekim mikroorganizmom ne znači da će se on nužno razviti i izazvati problem.

I ovde se vraćamo na osnovnu ideju purifikacije: važna je ravnoteža između izloženosti, stanja unutrašnje sredine i odbrambenih sposobnosti organizma.

Naše telo svakodnevno dolazi u kontakt sa ogromnim brojem mikroorganizama.

Većinu toga ni ne primećujemo.

Imunski sistem, crevna mikrobiota, koža, sluzokože i druge prirodne barijere neprestano učestvuju u održavanju te ravnoteže.

Zato se purifikacija ne zasniva samo na ideji da „nešto treba ukloniti“.

Ona podrazumeva i stvaranje boljih uslova u kojima organizam može da održava kontrolu nad sopstvenom unutrašnjom sredinom.

Higijena jeste važna, ali nije jedina stvar

Pranje ruku, pravilna priprema hrane i bezbedna voda predstavljaju osnovu zaštite.

Ali H.O.P.E.S. koncept ide korak dalje.

On podseća da je važno voditi računa i o: ishrani, hidrataciji, snu, fizičkoj aktivnosti, varenju i ukupnom stanju organizma.

Dakle, zaštita od parazita i drugih mikroorganizama nije samo pitanje izbegavanja kontakta.

To je i pitanje toga kakav teren im pružamo.

Upravo zato sledeći korak jeste da detaljnije upoznamo različite grupe organizama sa kojima čovek može doći u kontakt.

Vrste parazita i mikroorganizama

Kada govorimo o purifikaciji organizma, ne govorimo o jednoj jedinstvenoj grupi organizama.

U okviru ovog teksta posebno ćemo se osvrnuti na protozoe, gljivice, viruse, bakterije i helminte.

Između njih postoje velike razlike – u građi, veličini, načinu razmnožavanja, životnom ciklusu i odnosu koji uspostavljaju sa čovekom.

Neki mikroorganizmi prirodno žive u našem telu i imaju važnu ulogu u održavanju njegove unutrašnje ravnoteže. Drugi mogu biti prolazni „gosti“, dok određene vrste, kada se za to stvore odgovarajući uslovi, mogu postati uzročnici infekcija i različitih poremećaja.

Upravo zato nije dobro sve mikroorganizme jednostavno svrstati u istu grupu i posmatrati ih na isti način.

Svaka od ovih grupa ima svoje karakteristike i drugačiji odnos sa ljudskim organizmom.

Zato ćemo ih upoznati jednu po jednu.

PROTOZOE

Protozoe su jednoćelijski organizmi, uglavnom mikroskopskih dimenzija.

Mogu živeti u vodi, zemljištu i drugim vlažnim sredinama, ali određene vrste mogu živeti i u organizmu čoveka ili životinja.

Neke protozoe mogu biti prisutne u digestivnom sistemu bez većih problema, dok druge mogu delovati kao paraziti i izazvati infekcije.

U ljudski organizam mogu dospeti na različite načine.

Jedan od najčešćih puteva jeste zagađena voda ili hrana. Upravo zbog toga kvalitet vode, pranje namirnica i higijena imaju važnu ulogu u smanjenju izloženosti.

Druge protozoe mogu se prenositi direktnim kontaktom, seksualnim putem ili preko drugih organizama koji služe kao prenosioci.

Jedan od najpoznatijih primera jeste Plasmodium, protozoa koja izaziva malariju i prenosi se ubodom zaraženog komarca.

Drugi poznati primer je Giardia, koja može dospeti u organizam preko kontaminirane vode ili hrane i nastaniti se u tankom crevu.

Postoje i Entamoeba, Toxoplasma, Trichomonas i brojne druge vrste.

Kakve probleme protozoe mogu izazvati?

Problemi koje protozoe mogu izazvati zavise od njihove vrste, mesta na kojem se nastanjuju, broja mikroorganizama, ali i od opšteg stanja organizma i njegovih odbrambenih sposobnosti.

Pošto se određene protozoe nastanjuju u digestivnom sistemu, među najčešćim problemima mogu se javiti smetnje sa varenjem – nadimanje, gasovi, bolovi i grčevi u stomaku, mučnina, proliv ili promena ritma pražnjenja creva.

Kod nekih infekcija, naročito ako duže traju, može doći i do poremećene apsorpcije hranljivih materija, što se vremenom može odraziti na telesnu težinu, energiju i opšte stanje organizma.

Na primer, Giardia se nastanjuje u tankom crevu i kod nekih ljudi može izazvati dijareju, nadimanje, grčeve, mučninu i masnije, neprijatne stolice. Ako infekcija traje duže, može ometati normalnu apsorpciju pojedinih hranljivih materija.

Entamoeba histolytica prvenstveno zahvata debelo crevo i može izazvati bolove u stomaku i dijareju, a u težim slučajevima i ozbiljnije promene na crevima. U pojedinim slučajevima može dospeti i do drugih organa, najčešće jetre.

Toxoplasma gondii ima potpuno drugačiji životni ciklus. Nakon ulaska u organizam može dospeti u različita tkiva i formirati ciste. Kod velikog broja ljudi infekcija može proći bez izraženih tegoba, dok kod određenih osoba može imati znatno veći značaj.

Trichomonas vaginalis, za razliku od prethodnih primera, nastanjuje urogenitalni trakt i prenosi se seksualnim putem. Može izazvati lokalnu iritaciju, nelagodnost, svrab, peckanje i druge tegobe.

A Plasmodium, koji smo već pomenuli, pokazuje koliko se protozoe međusobno razlikuju – on napada crvena krvna zrnca i odgovoran je za malariju.

Dakle, kada kažemo protozoe, govorimo o veoma raznovrsnoj grupi jednoćelijskih organizama. Neke prvenstveno utiču na digestivni sistem, druge na krv, urogenitalni sistem ili različita tkiva i organe.

Upravo zbog te raznovrsnosti ne možemo sve protozoe posmatrati na isti način.

Zanimljivo je da životni ciklus nekih protozoa može obuhvatati različite razvojne faze.

Određene vrste mogu formirati otpornije oblike koji im omogućavaju da neko vreme opstanu u spoljašnjoj sredini, a zatim, kada ponovo dospeju u odgovarajućeg domaćina, nastave svoj razvoj.

Zbog toga se u priči o purifikaciji ponovo vraćamo na dve stvari: smanjivanje nepotrebne izloženosti i održavanje unutrašnje ravnoteže organizma.

GLJIVICE

Gljivice predstavljaju sasvim drugačiju grupu organizama.

U njih spadaju kvasci, plesni i različite vrste gljiva, a mogu biti jednoćelijske ili višećelijske.

Nalaze se praktično svuda oko nas – u vazduhu, zemljištu, vodi, na biljkama, životinjama, predmetima, ali i na površini i unutar ljudskog tela.

Kao i kod bakterija, sama reč „gljivica“ ne znači automatski nešto loše.

Čovek gljivice koristi hiljadama godina.

Kvasci učestvuju u proizvodnji hleba i različitih fermentisanih proizvoda, a pojedine plesni imale su ogromnu ulogu i u razvoju medicine. Jedan od najpoznatijih primera jeste otkriće penicilina povezano sa plesnima roda Penicillium.

Međutim, postoje i gljivice koje u određenim uslovima mogu izazvati probleme.

Jedan od najpoznatijih primera je Candida.

Candida – kada se ravnoteža promeni

Candida je rod kvasaca, a određene vrste mogu biti prisutne u ljudskom organizmu bez izazivanja problema.

Možemo ih pronaći na koži, sluzokožama i u digestivnom sistemu.

Problem nastaje kada se stvore uslovi koji omogućavaju njihovo prekomerno razmnožavanje.

Na tu ravnotežu mogu uticati brojni faktori, među kojima su promene u mikrobioti, upotreba antibiotika, stanje imunskog sistema i drugi faktori unutrašnje sredine.

Kada se ravnoteža poremeti, Candida može biti povezana sa različitim oblicima kandidijaze.

Upravo je Candida dobar primer za razumevanje osnovne ideje ovog poglavlja.

Nešto može biti prisutno u našem organizmu, a da njegovo prisustvo samo po sebi ne predstavlja problem. Problem može nastati kada se promeni ravnoteža.

To je jedan od razloga zbog kojih smo treći korak H.O.P.E.S. koncepta nazvali:

P – PURIFIKACIJA : Unutrašnja ravnoteža organizma.

Kakve probleme gljivice mogu izazvati?

Problemi koje gljivice mogu izazvati veoma su različiti i zavise od vrste gljivice, mesta na kojem se razvija i uslova koji postoje u organizmu.

Neke gljivice prvenstveno ostaju na koži, noktima i sluzokožama, dok druge mogu zahvatiti dublja tkiva i organe.

Najčešće su upravo površinske gljivične infekcije.

Na koži se mogu javiti crvenilo, svrab, perutanje, peckanje, pucanje kože i promene u njenom izgledu. Gljivične infekcije često se razvijaju na toplim i vlažnim mestima – između prstiju, u pregibima kože, preponama i drugim područjima gde se zadržava vlaga.

Kada zahvate nokte, oni mogu postati zadebljani, promeniti boju, izgubiti sjaj, početi da se listaju ili mrve. Takve infekcije mogu biti uporne i dugo trajati.

Gljivice mogu zahvatiti i sluzokože.

Kod prekomernog razmnožavanja Candide u ustima može nastati oralna kandidijaza, koju mogu pratiti bele naslage, peckanje i neprijatan osećaj u ustima.

U vaginalnoj regiji Candida može biti povezana sa svrabom, peckanjem, crvenilom, iritacijom i promenjenim sekretom.

Candida i digestivni sistem

Candida može biti prisutna i u digestivnom sistemu kao deo složene zajednice mikroorganizama koja tamo živi.

Upravo zato je zanimljiva u okviru našeg koncepta unutrašnje ravnoteže.

Creva nisu sterilna sredina. U njima istovremeno žive brojne vrste bakterija, gljivica i drugih mikroorganizama koji međusobno komuniciraju, takmiče se za prostor i hranljive materije i zajedno čine složen ekosistem.

Kada je taj ekosistem stabilan, različiti mikroorganizmi mogu postojati jedni pored drugih bez stvaranja problema.

Ali promena uslova može promeniti i njihove međusobne odnose.

Upotreba antibiotika je dobar primer. Antibiotici deluju na bakterije i mogu promeniti sastav bakterijske mikrobiote, čime se u određenim situacijama otvara više prostora za razmnožavanje gljivica poput Candide.

I ponovo dolazimo do centralne ideje:

nije važno samo da li je određeni mikroorganizam prisutan, već i u kakvoj se sredini nalazi i kakav odnos postoji između različitih stanovnika našeg mikrobioma.

Kada gljivične infekcije postanu ozbiljnije

Većina ljudi kada pomisli na gljivice pomisli na kožu, nokte ili kandidu.

Međutim, postoje i druge vrste gljivica.

Aspergillus, na primer, predstavlja rod plesni čije se spore nalaze u našem okruženju i svakodnevno ih možemo udahnuti. Kod određenih osoba neke vrste mogu izazvati probleme prvenstveno u respiratornom sistemu.

Dermatofiti su grupa gljivica koje koriste keratin i zato najčešće zahvataju kožu, kosu i nokte. Sa njima su povezane različite vrste površinskih gljivičnih infekcija.

Postoje i gljivice koje mogu izazvati sistemske infekcije, odnosno infekcije koje ne ostaju ograničene samo na površinu tela. Takve infekcije predstavljaju sasvim drugačiju kategoriju od uobičajenih površinskih mikoza.

Zato iza jedne jednostavne reči – gljivice – zapravo stoji veoma veliki i raznovrstan svet organizama.

Gljivice su drugačije od bakterija

Gljivice imaju složeniju ćelijsku građu od bakterija.

Njihove ćelije imaju jedro i druge strukture obavijene membranama, zbog čega pripadaju eukariotskim organizmima, kao i ćelije čoveka.

To ih jasno razlikuje od bakterija.

Postoje površinske gljivične infekcije koje zahvataju kožu, nokte ili sluzokožu, ali određene vrste mogu zahvatiti i dublja tkiva.

Njihovo ponašanje zavisi od vrste gljivice, mesta na kojem se nalazi, uslova sredine i stanja domaćina.

I ponovo dolazimo do istog principa: mikroorganizam je samo jedan deo jednačine – drugi deo predstavlja stanje organizma u kojem se nalazi.

VIRUSI

Virusi su veoma mali infektivni agensi kojima je za razmnožavanje potreban živi domaćin.

Za razliku od mnogih drugih mikroorganizama, virus ne može samostalno da obavlja sve procese potrebne za razmnožavanje. Da bi stvorio nove virusne čestice, mora da uđe u odgovarajuću ćeliju domaćina i iskoristi njene mehanizme.

U svom osnovnom obliku virus sadrži genetski materijal – DNK ili RNK – zaštićen proteinskim omotačem, a kod nekih virusa postoji i dodatni lipidni omotač.

Virusi su izuzetno mali. Većina je znatno manja od bakterija i ne može se videti običnim svetlosnim mikroskopom.

Kako se virus razmnožava?

Kada odgovarajući virus dospe u organizam, potrebno je da pronađe ćeliju koju može da inficira.

On se vezuje za određene strukture na površini ćelije, ulazi u nju ili u nju unosi svoj genetski materijal, a zatim koristi ćelijske mehanizme kako bi stvarao nove virusne čestice.

Nove virusne čestice potom mogu napustiti ćeliju i širiti se dalje.

Zato virusi zavise od domaćina.

Bez odgovarajuće žive ćelije nemaju mogućnost samostalnog razmnožavanja.

Kakve probleme virusi mogu izazvati u organizmu?

Kada virus uđe u odgovarajuću ćeliju i počne da koristi njene mehanizme za sopstveno razmnožavanje, normalno funkcionisanje te ćelije može biti poremećeno.

Neke inficirane ćelije bivaju oštećene ili uništene, dok druge mogu nastaviti da postoje, ali sa promenjenim funkcionisanjem.

Istovremeno, organizam prepoznaje prisustvo virusa i aktivira imunski odgovor.

Zato veliki deo onoga što osećamo tokom virusne infekcije nije posledica samo prisustva virusa, već i intenzivne reakcije našeg imunskog sistema.

Mogu se javiti povišena temperatura, umor, malaksalost, glavobolja, bolovi u mišićima i zglobovima, gubitak apetita i opšti osećaj iscrpljenosti.

Međutim, simptomi veoma zavise od toga koji virus je u pitanju i koje ćelije ili tkiva prvenstveno zahvata.

Različiti virusi – različiti delovi organizma

Virusi koji prvenstveno zahvataju respiratorni sistem mogu izazvati curenje ili zapušenost nosa, bol u grlu, kašalj, povišenu temperaturu i druge respiratorne tegobe.

Tu spadaju različiti virusi povezani sa prehladama, kao i virusi gripa i drugi respiratorni virusi.

Kada virus zahvati digestivni sistem, mogu se javiti mučnina, povraćanje, dijareja, bolovi i grčevi u stomaku.

Određeni virusi prvenstveno zahvataju jetru. Virusi hepatitisa predstavljaju poznat primer i mogu izazvati zapaljenje jetre i poremećaj njenog normalnog funkcionisanja.

Herpes virusi predstavljaju posebno zanimljivu grupu jer nakon prve infekcije mogu ostati prisutni u organizmu u latentnom, odnosno uspavanom stanju.

Virus tada nije neprestano aktivan na isti način. Može dugo ostati bez izraženih simptoma, a zatim se u određenim okolnostima ponovo aktivirati.

To nam pokazuje još jednu važnu osobinu odnosa između virusa i čoveka: kontakt sa virusom, prisustvo virusa i aktivna virusna infekcija nisu uvek ista stvar.

Neke virusne infekcije prolaze, druge mogu trajati

Veliki broj virusnih infekcija je akutan.

Počinju, traju određeno vreme, imunski sistem reaguje i organizam infekciju stavlja pod kontrolu.

Međutim, pojedini virusi mogu ostati u organizmu mnogo duže.

Neki uspostavljaju latentnu infekciju, kao određeni herpes virusi, dok drugi mogu dovesti do hronične infekcije koja traje mesecima ili godinama.

Zbog toga posledice virusnih infekcija nisu uvek iste.

Kod nekih će problem trajati nekoliko dana i završiti se potpunim oporavkom, dok kod drugih odnos između virusa i organizma može postati mnogo dugotrajniji.

Virusi i imunski sistem

U borbi sa virusima jednu od ključnih uloga ima imunski sistem.

Naš organizam poseduje različite mehanizme kojima prepoznaje inficirane ćelije, ograničava širenje virusa i razvija specifičan imunski odgovor.

Nakon susreta sa određenim virusima može ostati i imunološka memorija, koja omogućava organizmu da pri narednom susretu sa istim ili sličnim uzročnikom reaguje brže i efikasnije.

Zato ni kod virusnih infekcija ne možemo posmatrati samo virus.

Moramo posmatrati odnos između osobina virusa, količine i načina izloženosti, imunskog odgovora i opšteg stanja domaćina.

Nisu svi virusi isti

Postoji ogroman broj različitih virusa.

Neki izazivaju kratkotrajne i relativno blage infekcije, dok drugi mogu biti povezani sa mnogo ozbiljnijim bolestima.

Među poznatim primerima nalaze se virusi koji izazivaju prehladu, grip, određene gastrointestinalne infekcije, herpes, hepatitis i brojne druge infekcije.

Ali ishod kontakta sa virusom ne zavisi samo od samog virusa.

Važni su i količina izloženosti, način prenosa, prethodni imunski odgovor, godine, opšte stanje organizma i sposobnost imunskog sistema da reaguje.

Ponovo dolazimo do odnosa uzročnik – domaćin – unutrašnja sredina.

Upravo taj odnos važan je za razumevanje purifikacije.

BAKTERIJE

Bakterije su jedan od najstarijih i najrasprostranjenijih oblika života na Zemlji.

Nalaze se praktično svuda – u zemlji, vodi, vazduhu, na biljkama i životinjama, ali i na našem telu i u njemu.

Bakterije su jednoćelijski organizmi i mogu imati različite oblike. Neke su okrugle, neke štapićaste, a neke spiralne.

Za razliku od virusa, veliki broj bakterija može samostalno da živi i razmnožava se ako postoje odgovarajući uslovi.

Ali ono što je posebno važno jeste: nisu sve bakterije naši neprijatelji.

Naprotiv.

Bez bakterija ne bismo mogli da funkcionišemo na isti način

Naše telo predstavlja dom ogromnom broju mikroorganizama.

Posebno bogat ekosistem nalazi se u digestivnom sistemu, gde zajednice bakterija čine važan deo crevne mikrobiote.

One učestvuju u razgradnji određenih komponenti hrane, stvaranju pojedinih korisnih jedinjenja, održavanju crevne sredine i komunikaciji sa imunskim sistemom.

Među poznatim korisnim bakterijama nalaze se i različite vrste roda Lactobacillus i Bifidobacterium.

Zato cilj nije ukloniti bakterije iz organizma.

To ne bi bilo ni moguće ni poželjno.

Cilj je ravnoteža mikrobiote.

Kada se ravnoteža bakterija poremeti

U jednom zdravom ekosistemu različite vrste mikroorganizama međusobno konkurišu za prostor i hranljive materije.

Na taj način jedna vrsta često sprečava drugu da se prekomerno razmnoži.

Ali ako se uslovi promene, može se promeniti i odnos između različitih bakterijskih populacija.

Na sastav crevne mikrobiote mogu uticati brojni faktori: ishrana, antibiotici i drugi lekovi, infekcije, stres, san, životno okruženje, godine i način života.

Kada dođe do značajnijeg poremećaja odnosa među mikroorganizmima, govorimo o disbiozi.

Upravo zbog toga u okviru purifikacije nije dovoljno postaviti samo pitanje:

„Koju bakteriju treba ukloniti?“

Ponekad je mnogo važnije pitanje:

„Zašto je unutrašnja sredina omogućila da se određeni mikroorganizam prekomerno razvije?“

Korisne, oportunističke i patogene bakterije

Kada govorimo o bakterijama u ljudskom organizmu, podela na „dobre“ i „loše“ bakterije jeste jednostavna i lako razumljiva, ali je stvarnost mnogo složenija.

Neke bakterije sa nama žive u svojevrsnoj zajednici i predstavljaju deo normalne mikrobiote. Druge mogu postati problem kada se prekomerno razmnože ili dospeju na mesto na kojem inače ne bi trebalo da se nalaze. Postoje i bakterije koje imaju znatno veći potencijal da izazovu infekciju.

Zato je korisno razlikovati korisne, oportunističke i patogene bakterije.

Korisne bakterije – naši mikroskopski saveznici

Veliki broj bakterija koje žive u našem organizmu nije samo bezopasan već učestvuje u procesima važnim za normalno funkcionisanje organizma.

Posebno je značajna crevna mikrobiota.

Bakterije koje žive u crevima učestvuju u razgradnji delova hrane koje naši sopstveni enzimi ne mogu potpuno da razgrade. Posebno su važne u preradi određenih vrsta vlakana.

Tokom tih procesa nastaju različita jedinjenja, među kojima su i kratkolančane masne kiseline, koje imaju važnu ulogu u održavanju crevne sredine i predstavljaju izvor energije za ćelije debelog creva.

Određene bakterije učestvuju i u stvaranju pojedinih vitamina i drugih korisnih jedinjenja.

Ali njihova uloga tu ne prestaje.

Korisne bakterije zauzimaju prostor i koriste hranljive materije, čime mogu otežavati prekomerno razmnožavanje drugih mikroorganizama. Istovremeno neprestano komuniciraju sa ćelijama crevne sluzokože i imunskim sistemom.

Zato crevnu mikrobiotu možemo posmatrati kao veoma složen ekosistem koji aktivno učestvuje u održavanju unutrašnje ravnoteže organizma.

Oportunističke bakterije – problem kada se promene uslovi

Posebno je zanimljiva grupa takozvanih oportunističkih bakterija.

One mogu biti prisutne u organizmu bez izazivanja problema, ali ako se unutrašnji uslovi promene, mogu iskoristiti priliku za prekomerno razmnožavanje ili prodor u delove tela u kojima inače ne bi trebalo da se nalaze.

Otuda i njihov naziv – koriste „priliku“.

Takva prilika može nastati kada se promeni sastav mikrobiote, nakon određenih infekcija, tokom oslabljenog imunskog odgovora ili kada je narušena prirodna zaštitna barijera kože ili sluzokože.

Dobar primer jeste situacija u kojoj bakterija koja normalno živi u jednom delu našeg tela dospe na drugo mesto.

Escherichia coli prirodno je prisutna u debelom crevu i veliki broj njenih sojeva ne izaziva probleme. Međutim, kada određene E. coli dospeju u urinarni trakt, mogu izazvati infekciju.

Dakle, nije uvek dovoljno pitati:

„Koja bakterija je prisutna?“

Važno je pitati i:

„Koji soj? U kojoj količini? Na kom mestu? I u kakvom stanju je organizam domaćina?“

Upravo ovde ideja unutrašnje ravnoteže dobija svoj puni smisao.

Patogene bakterije – kada bakterija izazove bolest

Postoje i bakterije koje imaju sposobnost da izazovu infekcije i bolesti.

One mogu delovati na različite načine.

Neke se vezuju za određena tkiva i tamo se razmnožavaju.

Druge prodiru kroz zaštitne barijere organizma i šire se u okolna tkiva.

Neke stvaraju toksine koji mogu oštetiti ćelije ili poremetiti normalno funkcionisanje organizma.

A istovremeno njihovom prisustvu odgovara i naš imunski sistem, zbog čega deo simptoma infekcije nastaje upravo kao posledica odbrambene reakcije organizma.

Zato bakterijske infekcije mogu izgledati veoma različito.

Kakve probleme bakterije mogu izazvati?

Sve zavisi od vrste bakterije i dela organizma koji je zahvaćen.

Bakterije koje napadaju digestivni sistem mogu izazvati mučninu, povraćanje, bolove i grčeve u stomaku, dijareju i druge poremećaje varenja.

Određeni sojevi Escherichia coli, kao i vrste iz rodova Salmonella, Shigella i Campylobacter, poznati su primeri bakterija koje mogu izazvati gastrointestinalne infekcije.

Bakterije koje zahvataju respiratorni sistem mogu biti povezane sa infekcijama grla, sinusa, bronhija ili pluća.

Određene vrste roda Streptococcus, na primer, mogu izazvati infekcije ždrela, dok pojedine bakterije mogu biti uzročnici bakterijske pneumonije.

Bakterije mogu zahvatiti i kožu i meka tkiva. Tada se mogu javiti crvenilo, bol, otok, toplota, gnojne promene i drugi znaci lokalne infekcije. Među bakterijama koje mogu učestvovati u takvim infekcijama nalaze se i određene vrste roda Staphylococcus.

U urinarnom sistemu bakterijske infekcije mogu izazvati učestalo i bolno mokrenje, peckanje, nelagodnost i druge simptome, a infekcija se u nekim slučajevima može proširiti prema bubrezima.

Pojedine bakterije mogu zahvatiti i druge organe i sisteme, pa spektar bakterijskih infekcija može biti veoma širok.

Ista bakterija – potpuno drugačija priča

Escherichia coli možda najbolje pokazuje koliko svet bakterija može biti složen.

Kada kažemo „E. coli“, zapravo ne govorimo o jednoj potpuno jednakoj bakteriji.

Postoji veliki broj različitih sojeva.

Mnogi normalno nastanjuju ljudska creva i deo su naše mikrobiote.

Drugi poseduju osobine koje im omogućavaju da izazovu bolest.

A bakterija koja se nalazi na svom uobičajenom mestu može postati problem ako dospe u drugi deo organizma.

Zato sama informacija da je pronađena određena vrsta bakterije ne govori uvek celu priču.

Važni su vrsta i soj bakterije, njena količina, mesto na kojem se nalazi i odnos sa organizmom domaćina.

Ravnoteža ne znači sterilnost

Ovo bih obavezno dodala jer direktno povezuje bakterije sa PURIFIKACIJOM.

Kada govorimo o unutrašnjoj ravnoteži, cilj nije da ljudski organizam postane sterilan.

To nije ni moguće.

I nije poželjno.

Mi živimo zajedno sa ogromnim brojem mikroorganizama. Oni se nalaze na našoj koži, u ustima, crevima, disajnim putevima i drugim delovima tela.

Zdrav mikrobiološki ekosistem nije onaj u kojem nema mikroorganizama, već onaj u kojem postoji odgovarajuća ravnoteža između njih i domaćina.

Kada tu ravnotežu razumemo na ovaj način, mnogo je jasnije zašto treći korak H.O.P.E.S. koncepta nismo jednostavno nazvali „uklanjanje mikroorganizama“.

Nazvali smo ga: P – PURIFIKACIJA : Unutrašnja ravnoteža organizma.

Jer cilj nije rat protiv čitavog mikroskopskog sveta koji živi sa nama.

Cilj je stvaranje i očuvanje unutrašnje sredine u kojoj korisni mikroorganizmi, naše zaštitne barijere i odbrambeni mehanizmi mogu zajedno da održavaju ravnotežu.

Bakterije i virusi nisu isto

Ova razlika je važna jer se u svakodnevnom govoru često sve infekcije posmatraju na isti način.

Bakterija je ćelijski organizam. Virus nije ćelija i za svoje razmnožavanje zavisi od ćelije domaćina.

Njihova građa, način života i način razmnožavanja potpuno su različiti.

Ali postoji nešto što ih u okviru našeg H.O.P.E.S. koncepta povezuje:

način na koji će naš organizam odgovoriti zavisi i od njegove sposobnosti da održava unutrašnju ravnotežu i odgovori na promene.

Zato purifikacija nije samo priča o „uništavanju parazita“.

Ona je mnogo šira priča o mikrobioti, odbrambenim mehanizmima, životnim navikama i unutrašnjoj sredini organizma.

HELMINTI – parazitski crvi

Helminti su višećelijski paraziti, odnosno parazitski crvi koji mogu živeti u organizmu čoveka i životinja.

Naziv potiče od grčke reči helmins, što znači crv.

Za razliku od protozoa, bakterija i virusa koji su mikroskopskih dimenzija, odrasli helminti mogu biti mnogo veći. Neke vrste mere svega nekoliko milimetara, druge dostižu nekoliko desetina centimetara, dok pojedine trakavice mogu narasti i do nekoliko metara.

Ali veličina odraslog parazita samo je jedan deo priče.

Ono što helminte čini posebno zanimljivim jeste njihov životni ciklus.

Parazit tokom svog razvoja može prolaziti kroz nekoliko potpuno različitih oblika – od jajašca, preko jedne ili više larvenih faza, pa sve do odraslog parazita.

Pri tome ne mora sve vreme ostati na jednom mestu.

Određene vrste prolaze kroz različita tkiva i organe domaćina, dok druge tokom svog razvoja čak menjaju domaćine.

Zbog toga parazitske crve ne možemo posmatrati samo kao „gliste koje žive u crevima“.

Njihov svet je mnogo složeniji.

Kako helminti dospevaju u ljudski organizam?

Način ulaska zavisi od vrste parazita.

Jajašca ili larve mogu dospeti u organizam:

• preko kontaminirane hrane i vode;
• nedovoljno opranog voća i povrća;
• neopranih ruku;
• preko zemlje kontaminirane parazitima;
• kontaktom sa životinjama;
• konzumiranjem sirovog ili nedovoljno termički obrađenog mesa;
• konzumiranjem sirove ili nedovoljno obrađene ribe;
• preko određenih insekata;
• preko vodenih biljaka;
• a kod pojedinih vrsta larve mogu prodreti i direktno kroz kožu.

Kada parazit dospe u organizam, počinje sledeća faza njegovog životnog ciklusa.

Kod nekih vrsta ona se gotovo u potpunosti odvija u digestivnom sistemu.

Kod drugih tek tada počinje putovanje kroz organizam domaćina.

Oble gliste – nematode

Jednu veliku grupu helminta čine nematode ili oble gliste.

Njihovo telo je izduženo i cilindrično, a među njima postoje vrste koje mogu živeti u crevima, krvi, limfnom sistemu ili različitim tkivima.

Poznati predstavnici ove grupe su Ascaris, Enterobius, Trichuris, Trichinella i Filarije.

Svaka od njih ima drugačiji životni ciklus.

Ascaris – putovanje od creva do pluća i nazad

Ascaris lumbricoides, velika čovečja glista, dobar je primer koliko životni ciklus jednog parazita može biti složen.

Jajašca dospevaju u spoljašnju sredinu stolicom zaraženog domaćina. U odgovarajućim uslovima sazrevaju u zemljištu.

Čovek ih može uneti preko kontaminiranih ruku, vode ili hrane.

Ali nakon što jajašce dospe u crevo, parazit ne ostaje jednostavno tamo.

Iz jajašca se oslobađa larva.

Larva prolazi kroz zid creva i ulazi u cirkulaciju. Krvlju može dospeti do jetre, zatim do srca i na kraju do pluća.

U plućima nastavlja razvoj.

Zatim se kreće prema disajnim putevima, dolazi do ždrela i ponovo biva progutana.

Tako se vraća u digestivni sistem.

Tek tada u tankom crevu sazreva u odraslog parazita.

Dakle, jedan parazit tokom svog razvoja može proći put od creva, kroz krvotok, do pluća i ponovo nazad do creva.

Upravo ovakvi životni ciklusi pokazuju zašto priču o parazitima ne treba ograničiti samo na digestivni sistem.

Trichinella – parazit koji može dospeti u mišiće

Drugi zanimljiv primer je Trichinella, parazit povezan sa konzumiranjem sirovog ili nedovoljno termički obrađenog mesa koje sadrži larve.

Nakon što larve dospeju u digestivni sistem, razvijaju se odrasli oblici.

Nove larve zatim mogu prolaziti kroz organizam i dospeti u skeletne mišiće, gde se nastanjuju u mišićnom tkivu.

Zato kod helminta mesto ulaska u organizam i mesto na kojem će se kasnije nalaziti ne moraju biti isto.

Trakavice – paraziti koji mogu dostići veliku dužinu

Drugu veliku grupu predstavljaju trakavice – cestode.

Njihovo telo je pljosnato i sastavljeno od velikog broja članaka.

Na prednjem delu nalazi se struktura koja se naziva skoleks, kojom se odrasla trakavica pričvršćuje za zid creva.

Iza njega nastaju novi članci.

Kako parazit raste, članci sazrevaju i u njima se razvijaju reproduktivne strukture i jajašca.

Zreli članci mogu se odvojiti i zajedno sa jajima napustiti organizam domaćina.

Ali ni životni ciklus trakavica nije uvek jednostavan.

Čovek ne mora uvek imati istu ulogu u životnom ciklusu

Kod određenih trakavica čovek je konačni domaćin, što znači da odrasli parazit živi u njegovom digestivnom sistemu.

Kod drugih situacija čovek može postati i prelazni domaćin, kada se u njegovom organizmu razvijaju larveni oblici.

To je važna razlika.

Ako čovek pojede tkivo životinje u kojem se nalazi određeni larveni oblik, parazit može nastaviti razvoj u crevima.

Ali kod pojedinih vrsta unošenje jajašaca može dovesti do drugačijeg razvoja, pri kojem larve napuštaju crevo i dospevaju u različita tkiva.

Zbog toga kod trakavica nije dovoljno samo reći: „Parazit živi u crevima.“

Mnogo zavisi od vrste parazita i od toga koji razvojni oblik je dospeo u organizam.

Metilji – još složeniji životni ciklus

Posebno zanimljivu grupu predstavljaju metilji – trematode.

Njihovi životni ciklusi često uključuju više razvojnih stadijuma i jednog ili više domaćina.

Kod mnogih vrsta važnu ulogu imaju slatkovodni puževi, koji služe kao prelazni domaćini.

Nakon razvoja u pužu, parazit može preći u sledeću fazu i dospeti na vodene biljke, u ribe ili u druge životinje.

Čovek zatim može postati domaćin konzumiranjem kontaminirane hrane ili vode.

Zato jedan životni ciklus može izgledati ovako:

jajašce → voda → puž → larveni stadijum → biljka ili drugi domaćin → čovek.

Tek kada razumemo taj ciklus, postaje jasno koliko su paraziti prilagođeni opstanku.

Jetreni, crevni, plućni i krvni metilji

Metilji se mogu razlikovati i prema delu organizma u kojem odrasli oblici najčešće žive.

Postoje crevni metilji, koji prvenstveno nastanjuju digestivni sistem.

Postoje jetreni metilji, povezani sa jetrom i žučnim putevima.

Određene vrste poznate su kao plućni metilji, dok druge mogu živeti u krvnim sudovima.

Dakle, čak i među blisko povezanim parazitima postoje velike razlike u tome koje mesto u organizmu koriste kao svoje stanište.

Fasciolopsis buski – veliki crevni metilj

Jedan od poznatijih predstavnika je Fasciolopsis buski, veliki crevni metilj čoveka.

Njegov životni ciklus dobro pokazuje koliko odnos između parazita, spoljašnje sredine i domaćina može biti složen.

Jajašca dospevaju u vodenu sredinu, gde se razvoj nastavlja.

U određenoj fazi parazit koristi slatkovodnog puža kao prelaznog domaćina.

Nakon daljeg razvoja napušta puža, a određeni oblici mogu se pričvrstiti za vodene biljke.

Čovek može uneti parazita konzumiranjem kontaminiranih sirovih ili nedovoljno obrađenih vodenih biljaka.

Nakon ulaska u digestivni sistem, parazit nastavlja svoj razvoj, a odrasli oblik živi u crevima.

Jedan mali deo čitavog životnog ciklusa, dakle, odvija se u čoveku.

Drugi delovi odvijaju se u vodi, pužu i spoljašnjoj sredini.

Parazit pokušava da pronađe uslove za opstanak

Kada posmatramo sve ove primere zajedno, vidimo jednu zajedničku osobinu.

Parazit pokušava da pronađe odgovarajućeg domaćina i odgovarajuće uslove za nastavak svog životnog ciklusa.

Domaćin mu obezbeđuje hranu, temperaturu, sredinu i druge uslove potrebne za život.

Ali organizam domaćina nije pasivan.

On poseduje veliki broj prirodnih prepreka.

Koža predstavlja fizičku barijeru.

Sluzokože predstavljaju drugu liniju kontakta sa spoljašnjom sredinom.

Želudačna kiselina predstavlja nepovoljno okruženje za mnoge organizme.

Crevna mikrobiota zauzima prostor i učestvuje u održavanju lokalne ravnoteže.

Imunski sistem prepoznaje i reaguje na strane strukture.

Zato svaki kontakt sa parazitom ne završava njegovim uspešnim nastanjivanjem.

Između parazita i domaćina neprestano traje složen odnos.

Zašto je ovo važno za H.O.P.E.S. koncept?

Upravo zato purifikaciju ne posmatramo izolovano.

Pre nje dolaze:

H – HIDRATACIJA : Počinjemo od vode

i

O – OČISTI : Detoksikacija organizma.

Tek zatim dolazimo do:

P – PURIFIKACIJA : Unutrašnja ravnoteža organizma.

Ideja je da se ne bavimo samo pitanjem šta želimo da uklonimo, već i pitanjem kakvu unutrašnju sredinu stvaramo.

Jer organizam predstavlja čitav ekosistem.

U njemu postoje naše ćelije, mikrobiota, različiti mikroorganizmi, hranljive materije, metabolički produkti i složeni odbrambeni sistemi koji neprestano međusobno deluju.

Purifikacija zato nije samo borba protiv parazita.

Ona je deo mnogo šireg procesa – stvaranja i održavanja unutrašnje ravnoteže organizma.