Kako misli i emocije utiču na naše zdravlje?

Misli, osećanja, emocije i psiha, odnosno ono što mislimo i način na koji razmišljamo, apsolutno i nedvosmisleno utiču na naše zdravlje.

Stari mudraci kažu: „Kakve su ti misli, takav ti je život.“ A ja ću dodati: „Takvo ti je i zdravlje.“

Centralni nervni sistem (CNS) je sistem koji pruža kontrolu nad celokupnom vitalnom aktivnošću našeg tela. U našem mozgu nalaze se neuroni koji nam omogućavaju životne aktivnosti.

Ako razumemo šta se dešava u našem telu, naučićemo kako da se uspešno nosimo sa tim procesima. Ako to ne razumemo, počeće da nas leči lekar i/ili psihijatar.

Da bismo razumeli nervni sistem, neophodno je da znamo kako je građen i kako funkcioniše.

U našem telu postoje milijarde, pa i bilioni živih nervnih ćelija koje imaju svoj život.

Dobra vest je da je u ljudskom telu sve uređeno tako da se ono neprestano obnavlja. Mlade ćelije zamenjuju stare, a telo živi i može da živi 100–120 godina.

Neuroni su žive ćelije.

Kada javnosti prikažemo film o neuronima, ljudi se iznenade i kažu:

„Nikada nismo videli da se neuron kreće. Viđali smo ih samo nacrtane. Znali smo da imaju ćelijsku strukturu, ali nismo znali da se ćelije kreću i žive svoj život.“

Upravo zato je važno da bolje razumemo svoje telo, svoj mozak i način na koji oni funkcionišu.

Naš um kontroliše naše telo

Veoma je važno shvatiti da mi ne kontrolišemo svoje telo, već mozak kontroliše nas.

Pomislimo kako bi bilo lepo otići u prodavnicu i kupiti mleko. U stvari, kalcijum u našem telu je u manjku, a neuroni ne mogu da žive bez kalcijuma, pa šalju naše telo da kupi mleko.

Ako smo umorni i želimo da spavamo ili samo da se malo odmorimo, onda nam neuroni šalju zapovest da nešto preduzmemo po tom pitanju, na ovaj ili onaj način.

Ali često, kada smo na poslu, moramo da se odupremo toj potrebi i ne izvršavamo ovu naredbu.

Šta se tada dešava?

Mozak šalje signal da je umoran, ali osoba svesno odlučuje da ne izvrši njegov zahtev.

Imamo i situaciju kada mozak govori vozaču da je umoran, da mu je ponestalo energije, ali vozač i dalje mora da pređe još 200 kilometara.

Veruje da to nekako može.

Može li?

Ako je mozak deset puta rekao da je umoran, jedanaesti put će se jednostavno isključiti.

Mislite o tome!

Naše telo uvek radi najbolje za nas u datom trenutku.

Kada se mozak „isključi“, to znači da možemo utonuti u san ili dospeti u stanje u kojem smo fizički prisutni, ali nismo potpuno svesni onoga što se oko nas događa.

To je situacija u kojoj ste ovde, a istovremeno kao da niste.

Ako niste potpuno prisutni, prirodno je da gubite kontrolu. Gubite kontrolu nad svojim telom i svojim postupcima.

Ako vozite automobil, to predstavlja veliki problem.

Gubitak kontrole nad sopstvenim telom tokom vožnje može se pogubno završiti, kako za vas tako i za osobe koje se nalaze u vašoj blizini.

U takvoj situaciji možete se sudariti sa drugim vozilom ili izleteti sa puta.

U Srbiji svake godine u saobraćajnim nesrećama pogine oko 600 ljudi, a više od 6.000 bude povređeno.

Mislite o tome!

Naš život je lanac slučajnosti

Ove slučajnosti su povezane sa našim mozgom i našim umom.

I sada se postavlja pitanje: šta mi možemo da uradimo s tim?

Mozak sadrži vodu i ćelije. Pliva u likvoru. Krv hrani te ćelije, donosi im kiseonik i hranljive materije, a odnosi toksine i ugljen-dioksid (CO₂).

Kako možemo da isključimo centralni nervni sistem (CNS)?

Nikako i nikada.

Možemo ga očistiti – oprati vodom, hraniti potrebnim hranljivim sastojcima i detoksikovati. Ali, u osnovi, nemoguće ga je potpuno smiriti.

Ako osoba ima problem, ona razmišlja o tom problemu.

Ali kako možemo da smirimo čoveka?

Možemo mu dati lek kako bismo mu omogućili da se odmori i naspava. Dok spava, prestaje svesno da razmišlja o problemu. Međutim, kada se probudi, ponovo će razmišljati o njemu.

Nijedna umirujuća supstanca ne deluje na sam fokus problema.

Ako neuronima nešto nedostaje, morate im to dati.

Da bismo razumeli šta neuronu nedostaje, neophodno je da ispitamo život ćelije.

Već smo rekli da je za normalan život naših ćelija potrebno:

• 20 aminokiselina

• 12 vitamina

• 15 minerala

• Masne kiseline

• Enzimi

• Voda

• Kiseonik

Elektrospavanje – da li smo rešili problem?

Postoje tehnike pomoću kojih električnom strujom utičemo na spavanje.

Pacijentu se na glavu postavljaju elektrode. Terapija elektrospavanjem podrazumeva puštanje električnih signala niskofrekventnih struja koje utiču na mozak kako bi izazvale inhibiciju njegovog funkcionisanja.

Kao rezultat toga, pacijent zaspi.

Pacijenti osećaju lagano trnjenje i slabe vibracije na mestima na kojima deluje uređaj.

Dakle, izložimo mozak električnom impulsu, mozak se „onesvesti“, a kada se probudi, pitamo osobu:

„Da li se osećate bolje?“

Ona odgovara:

„Nisam sigurna.“

A šta zapravo znači bolje?

Da li je mozak nahranjen? Da li je napojen? Ili mu je nešto drugo urađeno?

Nervni sistem ove osobe upravo je, slikovito rečeno, bio isključen.

To je isto kao kada se vrata zatvore i priklješte vam prst.

Neko vam priđe i počne da duva u povređeni prst.

Vaš prst je još uvek između vrata i štoka, vi urličete od bola, a osoba koja duva u prst pita vas:

„Je li ti sada bolje?“

Nešto slično često su nam radili kada smo bili deca. Sećate se?

Ali mi više nismo deca.

U našem slučaju, neophodno je otvoriti vrata i osloboditi prst.

Bol će popustiti.

Isto važi i za nervni sistem.

Zašto je kiseonik važan za nervne ćelije?

Što se tiče lekarske struke, znanje o našem nervnom sistemu podeljeno je između različitih specijalnosti. Jednim delom bave se neurolozi, a drugim psihijatri.

Kao da je način rada našeg mozga nešto posebno.

U stvari, svaki neuron ima svoj način rada.

Ali šta ako je neuron uplašen?

Uplašen može biti iz jednog razloga – zbog nedostatka kiseonika.

Jer kiseonik je zdravlje, kiseonik je život.

A sve bolesti su posledica nedostatka kiseonika na ćelijskom nivou.

Neuron nema drugih razloga za strah osim kada mu nedostaje kiseonika.

Neuron je ćelija i, ako joj oduzmete kiseonik, uplašiće se.

Zamislite sada osobu koja ima bronhijalnu astmu, sužene disajne puteve i teško diše.

Kiseonik ne dolazi do mozga u dovoljnoj količini.

Osoba postaje nervozna, počinje da se uznemirava i oseća strah.

Strah je nedostatak kiseonika, a nedostatak kiseonika je nedostatak energije moždanih ćelija.

Svaka naša ćelija je baterija života

Svaka ćelija u našem telu ima negativan napon unutra i pozitivan napon spolja.

Slobodno možemo reći da je svaka naša ćelija neka vrsta baterije.

Nauka kaže da svaka ćelija ima napon od 1,4 volta. Pošto naše telo ima oko 75 triliona ćelija, to znači da naše telo proizvodi 105 triliona volti.

Ova energija je dovoljna da se osvetli dvomilionski grad.

Zamisli, u tvom telu trenutno ima struje dovoljno da osvetliš jedan veliki grad!

Ogromna je to količina energije.

Životna energija kroz različite civilizacije

Postoji mnogo različitih naziva koje su ljudi kroz vekove, u različitim civilizacijama, koristili za univerzalnu životnu energiju u nama.

U Indiji je zovu Prana.

Stari Grci nazivali su je Pneuma.

Drevni narodi koristili su naziv Sekhem.

Kod Kineza se naziva Chi, dok je Japanci zovu Ki.

Vilhelm Rajh je životnu energiju nazvao Orgon. Ovaj naziv se i danas koristi u određenim stručnim i naučnim krugovima.

Zapadni svet uglavnom je naziva životna sila.

Dakle, svako od nas ima ovu životnu silu u sebi.

I svako od nas, uz pomoć treninga i meditacije, može naučiti da se fokusira na ovu energiju.

Štaviše, svako od nas može sopstvenu životnu energiju da koristi za vlastito lečenje i oporavak.

Signali i životna energija daju život

Da malo razjasnimo. Svaka funkcija u tvom telu već je prisutna u svakoj tvojoj ćeliji.

Svaka tvoja ćelija organizovana je po principu tvog tela. Slikovito rečeno, ima ulaz (usta), izlaz (anus), svoje organe, vodu…

Dakle, u tvojim ćelijama postoje organele – minijaturni organi.

Nas su u školi učili, a čak i danas većina naučnika smatra da je jedro mozak ćelije.

Međutim, najnoviji izvori kažu da jedro nije mozak, već gonada.

Jedro ne kontroliše ćeliju, već je, poput gonade, zaduženo za reprodukciju.

Naše telo najvećim delom čini voda (oko 75%), a odmah zatim, po zastupljenosti, dolaze proteini.

Proteini su gradivni materijal naših organa.

Šta daje život našem telu?

E sada, neposredno nakon što umreš, tvoje telo je još uvek tu. I dalje imaš svoje proteinsko telo i vodu, ali nešto nedostaje.

Jer da to nešto ne nedostaje, ne bi bio mrtav.

A šta nedostaje?

Nedostaje signal – životna energija.

Dakle, kada se signal, odnosno životna energija, veže za protein, šta se događa sa proteinom?

On počinje da se kreće. Stvara se određeno ponašanje.

Možemo ga nazvati i životnim ponašanjem, životnim kretanjem.

U osnovi postoje dve krajnosti ovog kretanja, odnosno ponašanja.

Ako si zdrav, tvoje ponašanje, tj. kretanje, jeste dobro i zdravo.

Ako si bolestan, tvoje ponašanje i kretanje su bolesni, nisu dobri.

Iz ovoga se nameće pitanje:

Šta onda uzrokuje bolest?

Pa, bolest uzrokuju samo dve stvari:

1. Loš protein

2. Loš signal

Loš protein i loš signal

Osobe sa lošim proteinom imaju bolest od samog rođenja.

Rođene su sa defektnim proteinom, odnosno defektnim genom koji stvara loše proteine.

Loši proteini stvaraju loše ćelije, loša tkiva i loše organe. A loši organi stvaraju disfunkciju u telu koju nazivamo bolešću.

Ali, na našu sreću, samo 5% ljudi na ovom svetu rađa se sa lošim proteinima, odnosno lošim genima.

Shodno tome, 95% ljudi trebalo bi da ima zdravu i srećnu egzistenciju i da živi zdrav život.

A šta ako si rođen zdrav, živeo si neko vreme – duže ili kraće – zdravim životom, a sada si bolestan?

Šta je uzrok bolesti?

Rodio si se sa dobrim i zdravim proteinima, ali nešto je krenulo loše po tvoje zdravlje.

Dakle, šta je uzrok problema?

Pa, rekli smo – signal.

Signal postaje loš.

A samo tri stvari mogu da poremete signal.

Tri faktora koja mogu poremetiti signal

1. Trauma

Trauma je povreda.

Padneš i povrediš se. Javlja se bol, menja se struktura tkiva, a signal dolazi u interakciju sa tim novim stanjem i postaje loš.

2. Toksini

Ako hemijska struktura u telu i ćelijama nije dobra, signal ne može slobodno da prolazi kroz ove loše hemikalije, odnosno toksine.

Čak i ako uspe da prođe, ulazni signal se menja i više nije dobar.

I trauma i toksini interferiraju sa prolaskom signala.

Da se podsetimo fizike: interferencija je pojava uzajamnog dejstva talasa.

Rezultat interferencije talasa može biti njihovo slabljenje, jačanje ili čak poništavanje.

Dakle, toksini i trauma mogu da oslabe, pojačaju ili ponište signal.

Nijedna promena signala na ovaj način nije dobra za zdravlje.

3. Misli – um

Naše misli, ako su loše, mogu da promene signal.

Telo je u redu, proteini su dobri, ali naš um šalje našem telu pogrešne signale u pogrešno vreme.

I sada dolazimo do mudraca i njegove izreke:

„Kakve su ti misli, takav ti je život.“

Genijalno!

Ako promeniš svoje misli i svoj um, možeš da promeniš biologiju svog tela.

Naše misli su ulazna vrata za bolest

Slobodno možemo reći da je naš um primarni uzrok obolevanja ljudske vrste na ovoj našoj lepoj planeti.

Naša percepcija, odnosno način na koji sagledavamo svet oko sebe, glavni je prekidač koji uključuje signal za bolest.

Naše misli su ulazna vrata za bolest.

Svako od nas za sebe – ja za sebe, a ti za sebe – otvara ta vrata svojim mislima.

To znači da svako od nas, na osnovu načina na koji vidi i doživljava svet oko sebe, kontroliše svoju biologiju, svoje zdravlje i svoju dugovečnost.

Ja, i samo ja, svom telu dajem pogrešne informacije, koje stvaraju pogrešan signal, a koji zatim izaziva oboljenje, bolest i bol.

Zapamti da se uvek, neposredno pre svake biohemijske reakcije u telu, događa elektromagnetna energetska promena.

Geni su šematski plan koji kontroliše epigenetika

I da se malo vratimo na gene.

Veliki broj ljudi još uvek veruje u gene i njihovu moć da kontrolišu zdravlje i naš život.

Ljudi često kažu da je neki gen uključen ili isključen. Kada se tako kaže, zvuči kao da geni sami donose odluke. Kao da odlučuju o zdravlju i bolesti.

Istina je da ne odlučuju sami.

Geni su plan, šematski plan, kopije.

Geni ne kontrolišu. Kontroliše signal životne sile, naša percepcija, naš doživljaj stvarnosti i događaja iz okoline.

I sada dolazimo do logičnog zaključka: niko od nas, pa ni ja ni ti, ne možemo biti žrtve svojih gena, jer mi kontrolišemo svoje gene.

Iz jedne kopije gena može se napraviti 30.000 različitih proteina.

Šta je epigenetika?

Epigenetika je nauka koja se bavi naslednim promenama u ekspresiji gena.

Epigenetika predstavlja način na koji ćelije čitaju sopstvene gene. Ona se bavi time kada će se i pod kojim okolnostima aktivirati geni koji, na kraju, znače zdravlje ili bolest.

Šta to u praksi znači?

Kao što smo već rekli, većina nas se rodi sa dobrim genima, a onda tokom života, kroz epigenetsku kontrolu, razvije neku bolest, kao što su dijabetes, kancer ili bolesti srca.

Treba imati na umu da ove bolesti nemaju nikakve veze sa samim genima, već sa epigenetskom kontrolom.

I baš ova činjenica, postojanje epigenetske kontrole, vraća odgovornost za vlastito zdravlje samom tebi.

Da li smo žrtve svojih gena?

Do sada smo učili, a i u medijima se skoro svakodnevno može pročitati ili čuti, da geni rade ovo, geni rade ono, geni kontrolišu ovo ili ono…

I naravno, većina ljudi zbog toga postaje nervozna i fokusirana na sopstvene gene, tražeći krivca za nastanak bolesti u lošim genima svoje porodice.

A stvarnost nas uči da, ako se fokusiraš na bolest, ako previše gledaš u pravcu bolesti i ako ti bolest okupira misli, onda možeš kroz epigenetsku kontrolu da stvoriš bolest.

Zamisli, sami smo krivi za svoju bolest.

Auuu!

Većina ljudi smatra da bolest napada ljude.

U stvari, suprotno je.

Ljudi su ti koji „ulove“ bolest, i na tome rade „uporno“, svakog dana pomalo.

Kada se ova upornost napokon „isplati“, postaju bolesni.

Ako želiš da ozdraviš, svim svojim bićem moraš prestati da „loviš“ bolest i početi da, svakom svojom ćelijom, „loviš“ zdravlje.

Svakog trenutka.

Baš svakog dana.

Možemo li promeniti način na koji se naši geni čitaju?

Nove naučne činjenice govore da čak 95% kancera nema nikakve veze sa genima, već sa epigenetskom kontrolom, koja, gle čuda, može biti preneta sa roditelja na decu, isto kao i geni.

I sada ćeš se upitati: zar to nije isto?

E, nije!

Razlika je velika, drastična.

Ti možeš promeniti svoju epigenetsku kontrolu. Možeš promeniti epigenetiku u svakom trenutku, jednostavnim menjanjem svoje percepcije, menjanjem svog doživljaja spoljnog sveta.

Ako to uradiš i promeniš svoju percepciju, promenićeš i način na koji se tvoji geni čitaju.

Zamisli, ako ti neko kaže da možeš dobiti neku bolest, ti je onda, nažalost, i stvoriš.

I obrnuto, ako si teško bolestan i neko te uveri da možeš ozdraviti, ti ćeš i ozdraviti.

Ja ovo zovem magija života, magija misli.

Čudo življenja.

Životna zajednica od preko 75 triliona stanovnika

Kao što smo već rekli, naše telo je zajednica od preko 75 triliona ćelija.

Svaka ćelija je jedinka za sebe.

Ona ima vlastitu inteligenciju.

Međutim, kada se ćelija nalazi u zajednici, kao što je naše telo, onda svoju individualnu inteligenciju predaje zajednici. Tada sledi centralni glas.

Ako taj centralni glas kaže: „Budi dobro“, ona će biti dobro.

Ako kaže: „Umri“, onda će ćelija umreti.

Naš um je centralni glas

Centralni glas je naš vlastiti um, koji reaguje na signale iz okoline, ali i na signale koji dolaze iz samog tela.

Funkcija našeg centralnog nervnog sistema jeste da primi ove signale, protumači ih i odgovori na njih.

Svoj odgovor, u vidu različitih informacija, zatim šalje ćelijama.

Na ovaj način, um pomoću informacija koje u vidu signala šalje ćelijama kontroliše naše ćelije, čitanje gena u njima i njihovo ponašanje.

Ove činjenice, važne za život, veoma su jednostavne, iako verujem da ih je tebi u ovom trenutku možda teško razumeti.

Zato ti od sveg srca savetujem da počneš da izučavaš epigenetiku.

Ako niste dobri sebi, niste dobri ni drugima

Loši stavovi, nedostatak vere i nedostatak ozbiljnih mentalnih programa koji se odnose na samoobrazovanje i samorazvoj utiču na naše zdravlje.

Ako imamo osobu koja je nezadovoljna sobom, koja ne voli nikoga ili oseća da nju niko ne voli, šta mislite, da li će se to odraziti na unutrašnje okruženje njenog tela?

Da, svakako.

Osetiće zavist, nezadovoljstvo i mešavinu emocija koje negativno utiču na nervni sistem.

Zamisli situaciju da ti neko duguje tri centa.

Zbog toga ne možeš da spavaš, ne možeš da jedeš, apetit ti se smanjuje i ne možeš da se koncentrišeš na posao.

Stalno razmišljaš samo o tome.

Kao rezultat toga, deo mozga izgara, odnosno nedostaje mu kiseonik. A kada nedostaje kiseonik, ćelije se razbole.

Dakle, tvoja lična psihologija je moćan faktor.

Zašto je važno da naučimo da upravljamo stresom?

Najbolje što lekar može da kaže pacijentu jeste da se smiri i da ne bude nervozan.

Moramo da eliminišemo stres.

Ovo je veoma lako reći, ali je mnogo teže sprovesti u delo.

Baš zbog toga uvek treba krenuti od psihologije.

Kako za uspeh, tako i za zdravlje, neophodno je definisati životne prioritete.

Na primer, tvoje zdravlje, zdravlje tvoje dece i zdravlje tvojih roditelja.

Ako za neku osobu stres predstavlja gubitak imenika sa svim telefonskim brojevima, neophodno je da ima rezervnu kopiju.

Zastrašujući nije sam gubitak imenika, već gubitak informacija koje se u njemu nalaze.

Dakle, potrebno je delovati preventivno.

U našem slučaju, treba napraviti kopiju imenika.

Problem nije uvek sam događaj, već naša reakcija

U stvari, moguće je da čovek uopšte ne postane nervozan.

Ali pre toga mora da postoji neka vrsta svesnog delovanja.

Mi sami sebe teramo na stres.

Problem je problem samo ako mi kažemo da je tako.

Jer problem sam po sebi nije problem, već je problem način na koji mi reagujemo na njega.

Mi sami nešto smislimo, a onda se sve vrti oko toga.

Sami iniciramo stres.

Svaka četvrta osoba pati od neke mentalne bolesti.

Pogledajte svoja tri prijatelja.

Ako su oni dobro, onda si to ti!

Ovo je bila šala!

No, svakako treba misliti o tome na vreme.

Misli koje nas mogu ubiti

Savremena saznanja nam govore da, ako želimo da vodimo zdrav i produktivan život, pored brige o fizičkom zdravlju moramo voditi računa i o mentalnom zdravlju.

A naše mentalno zdravlje u savremenom svetu prvenstveno strada od dugotrajnog stresa.

Različiti činioci dovode do stresa. Njegovi uzroci mogu biti biološke, psihološke ili socijalne prirode, zbog čega i različite funkcije u ljudskom telu mogu da stradaju.

Nakon burne reakcije na neku stresnu situaciju, nivo kortizola i adrenalina opada, srčani ritam i krvni pritisak vraćaju se u normalu, a varenje i metabolizam ponovo funkcionišu uobičajeno.

Ali ako se stresne situacije gomilaju jedna za drugom, organizam nema dovoljno vremena da se oporavi.

Tako nastaje hronični stres.

Šta je hronični stres?

Hronični stres je rezultat lošeg adaptivnog odgovora na niz neprijatnih, dugotrajnih životnih situacija koje iscrpljuju odbrambene mehanizme čoveka.

Osobe koje imaju nezrelije mehanizme odbrane u stresnim situacijama reaguju hroničnim, produženim stresom.

To izaziva osećanje depresivnosti, nelagodnosti i potmulog straha, a mogu se javiti i različite neurotske reakcije – od klasične neuroze straha do određenih fobija.

Svi ti simptomi manje su intenzivni nego kod akutnog stresa.

Dugotrajni stres različito deluje na različite ljude, a i njegov intenzitet može biti različit.

Kako hronični stres utiče na naše zdravlje?

Kardiovaskularni i digestivni sistem uobičajene su „mete“ negativnih posledica stresa.

Na taj način, posledice hroničnog stresa mogu biti povišen krvni pritisak, nastanak čira na dvanaestopalačnom crevu i problemi sa varenjem.

Pored toga, već godinama postoji sumnja da stres i/ili depresija na određeni način povećavaju rizik od zaraze brojnim zaraznim bolestima.

Postoji sve više statističkih dokaza koji ukazuju na povezanost povećanog nivoa stresa i depresije sa većom učestalošću raka.

I na kraju, postoje snažni statistički dokazi koji povezuju stres i depresiju sa samom smrću.

Zato, kada govorimo o zdravlju, ne smemo zanemariti ono što se događa u našem umu.

Psihoneuroimunologija – ključ dobrog zdravlja

Zbog toga se u naučnim krugovima javila potreba za novom disciplinom koja se zove psihoneuroimunologija, a koja izučava veze između naših misli, nervnog sistema i imunog sistema.

Bob Rajt, osnivač Američke antikancer asocijacije (AACI), tvrdi da nijedan doktor nikada nije izlečio bilo koga ili bilo šta u istoriji sveta.

Ljudski imuni sistem je taj koji leči. To je jedina stvar koja može da izleči telo.

Kako naše misli utiču na imuni sistem?

Savremeni istraživači otkrili su da postoji veza između naših misli i našeg imunog sistema.

Već smo rekli da pod stresom naše telo proizvodi više adrenalina.

Takođe znamo da adrenalin pomaže u mobilizaciji energetskih rezervi tela neophodnih u stresnim situacijama.

S druge strane, adrenalin uzrokuje smanjenje raspoloživih antitela, kao i smanjenje broja i aktivnosti limfocita.

Stres snižava imuni odgovor jer je telu u fazi stresa potrebna energija i mišićna snaga, a ne imuni sistem.

Ovo je odlično ako stres traje kratko.

Međutim, ako je stres hroničan, dugoročno se narušava rad imunog sistema, što može dovesti do pojave različitih bolesti.

Više o tome kako funkcioniše naš imuni sistem i šta svakodnevno možemo učiniti za njegovu podršku pročitajte u tekstu Zaštita organizma – kako sačuvati zdravlje.

Naša creva su 90% našeg imuniteta

Da, verovali ili ne, naša creva su 90% našeg imuniteta.

Stari narodi imali su izreku da smrt dolazi iz creva.

I bili su u pravu.

Zdravlje prvenstveno zavisi od kvaliteta našeg imunog sistema.

Još je Hipokrat, pre 2.400 godina, rekao da sve bolesti dolaze iz creva. Današnja savremena nauka to je i dokazala.

I zato ja kažem:

„Kakva su ti creva, takav ti je život.“

Zašto creva nazivamo drugim mozgom?

Ljudska creva nazivaju se i našim drugim mozgom.

Ona sadrže 90% nervnih završetaka našeg tela.

Ovaj enterični nervni sistem, naš drugi mozak, sastoji se od preko 100 miliona neurona koji se nalaze u crevnom zidu.

Više neurona postoji u želucu nego u celom perifernom nervnom sistemu.

U stvari, imamo dva nervna sistema – centralni, koji se nalazi u mozgu, i periferni nervni sistem, koji se proteže kroz celo telo.

Čak 90% nervnih vlakana živca koji se zove vagus prenosi informacije od želuca prema mozgu, a ne obrnuto.

Kako creva komuniciraju sa mozgom?

Značajno je znati da veći deo informacija ne ide iz mozga prema želucu, već da 90% informacija ide iz želuca prema mozgu.

Veoma važna informacija dolazi nam iz studije Univerziteta Mekmaster u Kanadi.

Naime, trilioni bakterija u našem probavnom sistemu komuniciraju sa našim centralnim nervnim sistemom.

Sve što se odvija u našem drugom mozgu komunicira sa mozgom u glavi, i obrnuto.

Postoji direktna dvosmerna komunikacija našeg mozga sa crevima

Dakle, nedavno je dokazano da naš mozak ima direktnu vezu sa organima imunološkog sistema – debelim crevom, slezinom, timusom, limfnim čvorovima i koštanom srži – kao i da stres i depresija utiču na njihov rad i na sveukupno funkcionisanje imunog sistema.

I stvari tek sada postaju interesantne, kada znamo da postoji veza između neuropeptida koje proizvode moždane ćelije i ostatka našeg tela.

Otprilike na isti način na koji imuni sistem koristi interleukine da bi komunicirao unutar sebe, mozak koristi hormonske neuropeptide za komunikaciju sa sobom i ostatkom tela.

Kako mozak komunicira sa imunim sistemom?

Ova komunikacija uključuje i imuni sistem.

Ćelije našeg imunog sistema na sebi nose receptore za različite neuropeptide koje stvara mozak.

E sada, kada smo srećni, mozak proizvodi jednu vrstu neuropeptida koji podižu raspoloženje.

Ćelije imunog sistema imaju specifične receptore za ove hemikalije, koje podižu raspoloženje, ali i aktivnost imunog sistema.

Dakle, ovi neuropeptidi prouzrokuju jačanje i izgradnju našeg imunog sistema.

S druge strane, kada smo depresivni, naš mozak proizvodi drugačije neuropeptide, koji snižavaju njegov rad.

Imune ćelije imaju receptore i za ove neuropeptide koji smanjuju aktivnost imunog sistema.

Nažalost, efekat ovih „depresivnih“ neuropeptida, kao i samih depresivnih misli, isključuje naš imuni sistem.

Komunikacija se odvija u oba smera

Još interesantnije naučno saznanje jeste da ova komunikacija nije jednosmerna.

Ćelije našeg mozga imaju receptorska mesta za interleukine i interferon koje proizvode limfociti imunog sistema.

Ispostavilo se da neki makrofagi i aktivirani limfociti zapravo proizvode sopstvene neuropeptide, koji zatim direktno komuniciraju sa mozgom.

Naš um, preko dva sistema – nervnog i kardiovaskularnog, odnosno cirkulatornog sistema – nalazi se u direktnoj interakciji sa našim imunološkim sistemom.

Preko ova dva sistema naš um se takođe povezuje sa svakim organom i ćelijom u našem telu, utičući na njihove performanse, funkcionisanje, rast i zdravlje svih naših sistema.

Na ovaj način naš mozak upravlja čitavim telom, ali istovremeno prima impulse iz organa i ćelija.

Jednim delom to se odvija kroz direktne nervne veze, a drugim kroz neuropeptide koji putuju cirkulatornim sistemom.

Postoji li povezanost depresije i srčanog napada?

Da, postoji!

U jednom istraživanju proučavane su 222 osobe koje su preživele srčani udar, i muškarci i žene.

Naučnici su u ovom istraživanju otkrili da je smrtnost bila deset puta veća kod depresivnih osoba, koje su se posle infarkta osećale tužno, beznadežno i bezvoljno.

U stvari, primećeno je da su u roku od 18 meseci nakon prvog srčanog udara depresivni pacijenti, koji su preživeli prvi infarkt, češće umirali od drugog srčanog udara nego oni koji nisu bili depresivni.

Depresija i poremećaji srčanog ritma

Jedno istraživanje iz januara 1995. godine otkrilo je da su pacijenti sa istorijom srčanih bolesti, koji su imali i simptome depresije, imali osam puta veću verovatnoću da razviju potencijalno smrtonosne poremećaje srčanog ritma u odnosu na pacijente koji nisu bili depresivni.

Vauuu!

Depresija i oporavak nakon moždanog udara

Naučnici su takođe pratili stope smrtnosti ljudi koji su doživeli moždani udar.

I ovde su uočili povezanost depresije sa većom smrtnošću.

Naime, pacijenti koji su preživeli moždani udar, a imali su depresiju, imali su 3,4 puta veću verovatnoću da umru tokom perioda praćenja.

U istoj studiji uočeno je da je stopa smrtnosti među depresivnim pacijentima sa malo socijalnih kontakata bila posebno visoka – preko 90%!

Depresija deluje na naše telo drugačije od stresa, ali posledice po zdravlje su iste

Kao što smo već rekli, naše telo je proizvod naših misli.

Ćelije našeg tela imaju receptore za različite neurohormonalne supstance koje organizam proizvodi.

Naše imune ćelije imaju receptorska mesta za svaki od tih hormona i neuropeptida.

Kada ste srećni, stvarate niz neurohormona koji vam podižu raspoloženje.

Ovi neurohormoni sreće i zadovoljstva šalju signal vašem imunološkom sistemu da se aktivira i radi optimalno – što imuni sistem i čini.

Kako negativne misli utiču na naše zdravlje?

Prostije rečeno, srećne misli poboljšavaju naše zdravlje.

S druge strane, kada ste depresivni, dešava se upravo suprotno.

Neurohormoni tuge i brige bukvalno isključuju naš imunološki sistem.

U stvari, negativne misli nas mogu učiniti bolesnima, pa čak i ubiti.

Ne volim ponedeljke!

Da li ste se ikada zapitali u koje vreme i kog dana ljudi najčešće umiru?

Statistički se ispostavilo da je najveća verovatnoća da će osoba umreti u ponedeljak ujutru, pre odlaska na posao.

Mnogo se nagađalo o tome zašto je to tako.

Većina ljudi doživi srčani udar u ponedeljak ujutru, posle slobodnog vikenda, jer se tada vraćaju na posao koji ne vole i koji ne mogu da podnesu.

Tada se nivo stresa podiže nakon dva dana opuštanja.

Ispostavlja se da stres najčešće ubija ponedeljkom.

Naše misli najčešće ubijaju ponedeljkom.

Koliko stres utiče na naše zdravlje i svakodnevni život?

Smatra se da poremećaji povezani sa stresom, odnosno takozvane bolesti životnog stila, predstavljaju uzrok smrti u 70–80% slučajeva u razvijenom svetu, dok je taj procenat u zemljama u razvoju nešto niži i iznosi 40–50%.

U multicentričnoj studiji Svetske zdravstvene organizacije pokazano je da je 60–80% nesreća na radu uzrokovano stresom.

Ova povezanost psihološkog stresa i pojave somatskih simptoma potvrđena je u različitim kulturama, nezavisno od nivoa ekonomskog razvoja zemlje u kojoj je ispitivanje obavljeno.

Stres je sam po sebi bolest, ali i okidač za druge bolesti

Stres sigurno zauzima veoma važno mesto u našim životima.

Nivo stresa može se odrediti posmatranjem čoveka, razgovorom sa njim i sagledavanjem oboljenja koja su se pojavila.

Recimo da neko ranije nije imao povišen krvni pritisak, a dobio ga je pod stresom. Ili je dobio astmu, čir, oboljenje štitne žlezde, kao i psihičke bolesti poput depresije.

Na ovaj način možemo da odredimo nivo stresa i sagledamo kako se on odrazio na zdravlje neke osobe.

Dakle, nivo stresa možemo da odredimo po njegovim posledicama.

Šta je stres i kako utiče na naš organizam?

Stres je odgovor vašeg tela na sve zahteve koji su mu postavljeni.

Vaše telo reaguje na sve stresore, i pozitivne i negativne, pokušavajući da se vrati u normalno stanje.

Stres je kratkoročno koristan, ali dugoročno deluje kao korozija na naše telo.

Prema nekim naučnim saznanjima, 43% odraslih osoba pati od negativnih posledica stresa po zdravlje.

Uz to, statistike zapadnih zemalja pokazuju da se 75–90% svih poseta lekarima primarne zdravstvene zaštite odnosi na zdravstvene poremećaje povezane sa stresom.

Zamislite, devet od deset osoba odlazi lekaru zbog zdravstvenih smetnji koje u svojoj osnovi imaju stres!

Šta se događa u našem telu kada smo pod stresom?

Kada na nas deluje neki stresor, deo našeg mozga koji se zove hipotalamus pokreće nadbubrežne žlezde da oslobađaju kortikosteroide kako bi se povećao metabolizam i obezbedio trenutni porast energije.

Istovremeno, naša hipofiza oslobađa hormon ACTH, koji podstiče nadbubrežne žlezde da oslobađaju adrenalin i noradrenalin.

Ovi hormoni produžavaju odgovor našeg tela poznat kao „borba ili bekstvo“.

Ovo je akutna situacija koja bi trebalo da se završi za 10–15 minuta.

Nakon tog vremena, reakcija borbe ili bekstva trebalo bi da bude završena.

Šta se događa kada stres traje predugo?

Međutim, ako stresna situacija traje predugo, bez ikakvog olakšanja, osoba može da se oseća umorno, razdražljivo, potišteno ili uznemireno.

Mogu se javiti problemi sa spavanjem ili ishranom, ali i neka bolest, simptom ili poremećaj rada određenog organa.

Tako posledice dugotrajnog stresa mogu biti glavobolje, nesanica, visok krvni pritisak, kardiovaskularne i bubrežne bolesti, prehlade, čirevi, astma, srčani i/ili moždani udar.

Kao što možete videti, savremena nauka povezuje stres sa svim vodećim uzrocima smrti, uključujući bolesti srca, rak, plućne bolesti, traumatične nesreće, cirozu jetre, pa čak i samoubistvo.

Stres takođe negativno utiče na privredu, jer statistike pokazuju da je odgovoran za više od polovine bolovanja i odsustava sa radnog mesta.

Na kraju, energetske rezerve našeg tela se iscrpljuju, a telo se polako „kvari“.

Nedavna naučna istraživanja potvrdila su značajnu ulogu stresa u kardiovaskularnim bolestima, raku, gastrointestinalnim, kožnim, neurološkim i emocionalnim poremećajima, kao i u mnoštvu poremećaja povezanih sa funkcionisanjem imunološkog sistema – od obične prehlade i herpesa do artritisa, raka i AIDS-a.

Zdravlje ne možemo posmatrati odvojeno od naših misli, emocija i svakodnevnih navika. Upravo na takvom celovitom pristupu zasniva se Avakus koncept zdravlja.

Svaka negativna emocija izaziva bolest i poremećaj određenih organa

Svaka tvoja emocija, način na koji razmišljaš, koliko se bojiš, koliko veruješ ili ne veruješ, koliko si spreman na borbu ili predaju, želiš li nešto da zaboraviš ili da se zaštitiš – sve se to negde zapiše u umu i telu.

I odrazi se na stanje našeg zdravlja.

Pokušaću da vam pojasnim simptome i poremećaje koje loše misli mogu da izazovu, kako bih vam pomogao da bolje razumete svoje telo, svoje misli i njihovu međusobnu povezanost!

Nikada nemojte zaboraviti da je svaki čovek jedinka za sebe i da nikada ne bi trebalo sve generalizovati, ali ovo vam može biti zaista zanimljivo.

Glava, misli i potisnute emocije

• Glavobolja: Kada kažnjavate sebe, pojavljuju se glavobolje.

• Migrena: Migrene imaju oni koji žele da budu savršeni i sami stvaraju pritisak sa kojim žive. Ovde nalazimo i dosta potisnutog besa.

• Sinusi: Ako u vašem životu postoji bliska osoba koja vas iritira, imaćete problema sa sinusima. Čak ćete u nekim slučajevima imati osećaj da se ta osoba okomila na vas.

• Oči: Ako imate problema sa očima, moguće je da postoji nešto što o sebi, svojoj prošlosti ili budućnosti ne želite da vidite. Dakle, poricanje i želja da „ne gledate“ ono što se događa uzrokuju probleme sa čulom vida.

• Sluh: Kada postoji nešto što ne želite da čujete, imaćete problema sa sluhom. Bol u uhu govori da u vama postoji bes zbog nečega što ste čuli.

  Da li ste primetili da ponekad partner osobe koja mnogo priča ima problema sa sluhom? Razmislite zašto je to tako.

• Napetost mišića: S druge strane, kada ste napeti i uplašeni, stvarate „čelične okove“ koji počinju u mišićima ramena i šire se prema vrhu glave, a ponekad i na područje oko očiju.

• Kosa: Kosa raste na vrhu glave i, ako postoji napetost koja duže traje, vlasište se skuplja, kao i krvni sudovi u tom delu glave. Kosa ne može da diše i zato umire i opada. Nastaje ćelavost.

  A kosa predstavlja snagu. Zato mnogi koji oćelave pate ne samo zbog fizičkog izgleda već i zbog nesigurnosti i osećaja gubitka snage.

• Glava: Kada nešto nije u redu sa glavom, to znači da osećate da nešto nije u redu sa vama. Glavu pokazujete svetu i po njoj vas drugi prepoznaju.

  Ako ste nesigurni u sebe, vrlo lako mogu da se pojave problemi sa glavom.

Vrat, grlo i sposobnost izražavanja

Sada idemo malo nadole, do našeg vrata.

• Vrat: Vrat predstavlja vašu sposobnost da budete fleksibilni u razmišljanju, da sagledate i drugu stranu, odnosno da razumete gledišta drugih ljudi.

  Kada imate problema sa vratom, to znači da ste bili tvrdoglavi u procenjivanju svoje situacije, uvereni da je vaše gledište jedino ispravno.

• Grlo: Grlo predstavlja sposobnost da kažete šta mislite i tražite ono što želite.

  Kada vas boli grlo, to uglavnom znači da mislite kako nemate pravo na takav stav. Ne zauzimate se za sebe i potisnuli ste bes.

  Laringitis znači da ste toliko ljuti da ne možete ni da govorite.

  Grlo je i stvaralački protok kroz telo. Ako je vaše stvaralaštvo ugušeno, moguće je da ćete imati problema sa grlom.

  Isto tako, ako pokušavate da se promenite ili ste usred neke promene, primetićete promene i u grlu.

Ruke, prsti i leđa – odnos prema životnim iskustvima

• Ruke: Vaše ruke predstavljaju sposobnost da obuhvatite sva životna iskustva.

  Gornji deo ruku povezan je sa sposobnostima, a donji sa veštinama.

  Stare emocije čuvate u zglobovima, dok laktovi predstavljaju fleksibilnost u menjanju pravca u životu.

• Prsti: Svaki prst ima svoje značenje.

  Ako povredite kažiprst, u vama postoje bes i strah povezani sa egom u trenutnoj situaciji. Kažiprst takođe predstavlja zajedništvo i tugu.

  Palac predstavlja brigu, srednji prst seks i bes, a mali prst ima veze sa porodicom i pretvaranjem.

• Leđa: Mnogi od nas imaju problema sa leđima.

  Zamislite, ako imate problema sa leđima, to može značiti da osećate kako vas okolina ne podržava dovoljno.

  Gornji deo leđa povezan je sa osećajem nedostatka emocionalne podrške, bilo da je reč o mužu, ženi ili šefu.

  Srednji deo leđa povezan je sa osećajem krivice – bojite se da pogledate šta je iza vas.

  Strah da nećete imati novca i da ćete živeti u oskudici izražava se bolovima u donjem delu leđa.

Pluća, grudi i srce – davanje, ljubav i radost

• Pluća: Pored toga što služe za disanje, pluća predstavljaju i sposobnost davanja i uzimanja u životu.

  Ako imate problema sa plućima, moguće je da se bojite da uzmete ono što vam je potrebno ili možda osećate da nemate pravo da živite život kakav želite.

• Grudi i dojke: Grudi, odnosno dojke, predstavljaju materinski princip i instinkt majke.

  Ako imate problema sa grudima, to obično znači da ste preterali sa materinskim, zaštitničkim ili posesivnim stavom prema nekoj osobi, mestu, stvari ili iskustvu.

• Srce: E, sada napokon dolazimo do srca!

  Naše srce predstavlja ljubav, a naša krv je radost.

  Dakle, naše srce pumpa radost kroz naše telo.

  Kada u životu sebi uskratite radost i ljubav, vaše srce se skupi, zgrči i postaje „hladno“.

  Rezultat je sporiji protok krvi i otvoren put ka anemiji, angini pektoris ili infarktu.

  Osobe koje su preživele srčani udar često se nikada nisu zaista radovale životu.

Želudac, noge i kretanje kroz život

• Želudac: Želudac nam služi za varenje hrane, ali on takođe „vari“ sve vaše nove ideje i iskustva.

  Ako vas boli želudac, treba da razmislite šta ili koga ne možete da svarite.

  Ili, koja to nova iskustva ne možete da prihvatite?

  Uplašeni ste od nečega.

• Noge: Naše noge nas nose kroz život. Koračaju sa nama.

  Problemi sa nogama često ukazuju na strah od kretanja, od odlaska napred ili na oklevanje da se krene u određenom pravcu.

  Kada nešto ne želite da radite, osetićete probleme sa nogama.

• Kolena: Na nogama su i naša kolena, koja predstavljaju fleksibilnost, slično kao i leđa.

  Kolena izražavaju našu sposobnost prilagođavanja, naš ponos, ego i tvrdoglavost.

  Kada vas zabole kolena, zapitajte se gde ste to toliko tvrdoglavi, nepopustljivi i odbijate da se prilagodite.

• Stopala: Ako imate problema sa stopalima, verovatno imate poteškoća u razumevanju samog sebe i života oko sebe, kao i u razumevanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Koža, telesna težina i osećaj sigurnosti

• Koža: Koža je veliki organ.

  Ona predstavlja vašu individualnost.

  Kada imate problema sa kožom, osećate da ste na neki način ugroženi, da druge osobe nekako vladaju vama i upravljaju vašim životom.

• Gojaznost: Danas imamo sve više gojaznih osoba.

  Previše kilograma predstavlja potrebu za zaštitom.

  Debeli ljudi traže zaštitu kako ne bi bili povređeni, omalovaženi, kritikovani ili prevareni.

  U stvari, oni imaju strah od života.

Bol i osećaj krivice

I za kraj smo ostavili simboliku bola.

Bol bilo koje vrste govori o osećaju sopstvene krivice.

Krivica uvek traži kažnjavanje, a kažnjavanje je bolno.

Hroničan bol je hroničan osećaj krivice, toliko duboko usađen da ga čovek nije ni svestan.

Misli mogu biti i otrov i isceljujuća snaga – sve zavisi od osobe koja misli

Mudraci su davno rekli:

„Ako misliš da možeš ili misliš da ne možeš – u oba slučaja si u pravu.“

Naučnici koji su proučavali uticaj misli na naše telo odavno su utvrdili povezanost kvaliteta misli i kvaliteta zdravlja.

Neki od njih kažu da, kada danas pogledaju nečije telo, mogu da znaju kakve su bile misli te osobe juče.

Poznavajući tvoje misli danas, možemo naslutiti kako će tvoje telo izgledati sutra.

Neverovatno je koliko je jaka i bliska veza između naših misli i tela, naših strahova, strepnji, razočaranja ili radosti i svih onih promena koje se događaju u tkivima, organima i čitavom telu.

Nažalost, o toj vezi se govori i piše mnogo manje nego što bi trebalo.

A kao što vidite, ovo je, po meni, najznačajnija karika našeg zdravlja.

Mislite o tome svakog dana, jer vaše misli kreiraju signale koji utiču na zdravlje vaših ćelija.

Kontrolišite svoje misli jer vaše misli kontrolišu vaše zdravlje

Izgleda da sve bolesti potiču iz našeg uma.

Ono što mislimo, kao i način na koji mislimo, apsolutno i nedvosmisleno utiče na naše zdravlje.

Da biste bili zdravi, potrebno je da svoj um učinite zdravim partnerom.

To ne može da se dogodi preko noći. Zato na tome morate aktivno raditi svakog dana.

Potrebno je svakodnevno angažovanje kako bi se naš um i naše misli oslobodili stresa i/ili depresije.

Da bih vam pomogao, pokazaću vam četiri vežbe koje mogu da vam pomognu da započnete proces ozdravljenja svojih misli.

1. Meditacija – naučite da osluškujete sebe

Trebalo bi da meditirate.

Meditacija je dve hiljade godina stara vežba introspekcije, odnosno osluškivanja samog sebe.

To je nekoliko minuta koje posvetite samo sebi, tako što sedite u miru i opušteno dišete.

Ovo je način da potpuno „resetujete“ svoje misli, odbacite sve svoje strahove, ambicije, planove i obaveze i pronađete sebe.

Ako ništa drugo, pokušajte samo da obratite pažnju na svoj dah.

Sedite. Držite leđa uspravno. Zatvorite oči i pratite svoje disanje.

Posmatrajte i osluškujte kako vazduh ulazi u vaše telo i kako se pluća pune.

Posmatrajte kako vazduh izlazi iz pluća i kako se ona prazne.

Ne forsirajte ništa. Samo posmatrajte.

2. Vizualizacija – naučite da svoje misli koristite u svoju korist

Naučite da vizualizujete.

Nakon što meditirate nekoliko minuta i smirite se, vežbajte vizualizaciju.

Vizualizacija nije meditacija, ali se ove dve tehnike dodiruju kroz način na koji se sprovode.

Posmatrajte svoje telo kao lekovitu svetlost.

Zamislite da svetlost prodire u svaku ćeliju vašeg tela i da je isceljuje.

Ako ste bolesni, usmerite svetlost na bolesno područje.

U stanju opuštenosti uma stvaramo mentalne slike nekog željenog ishoda.

Tokom zamišljanja tih slika pojavljuju se i prateće misli, koje mogu biti ograničavajuće ili podsticajne.

Obično se javljaju i neka nova moguća rešenja ili ideje o tome kako da dođemo do željenog ishoda.

Jednom rečju, kroz vizualizaciju učimo kako da sopstvene misli iskoristimo tako da rade za nas, a ne protiv nas.

Učimo kako da prevaziđemo svoja ograničavajuća uverenja, kako da strahove pretvorimo u uspeh, zamišljajući to kroz stvaranje mentalnih slika, i kako da aktiviramo svoje sposobnosti da krenemo u akciju.

3. Afirmacije – promenite način na koji razgovarate sa sobom

Vežbajte afirmacije.

Afirmacije su divna tehnika za lični napredak.

Važno je ono što kažemo.

Afirmacije su pozitivne, potvrdne reči i rečenice koje ponavljamo u sebi ili naglas, a njihov zadatak je da pobude pozitivnu energiju u nama.

One pomažu da se prekine negativan tok misli i da se vremenom svest dovede u stanje u kojem je ispunjena boljim, lepšim i pozitivnijim mislima.

To stvara osnovu za dalji lični napredak.

Svi znamo, na primer, nekoga ko stalno koristi reč „bojim se“.

Kao u sledećim primerima:

• „Bojim se da večeras neću moći da idem.“

• „Bojim se da sam pojeo previše, potpuno sam se prejeo.“

• „Bojim se da sam skoro ostao bez goriva.“

Da li je onda čudo što se osobe koje se stalno nečega plaše na kraju i pretvore u svoj strah?

Doktor Berni Sigel u svojoj knjizi Ljubav, medicina i čudesa piše:

„Čovek koji je sebe uvek smatrao beskičmenjakom na kraju je razvio multipli mijelom u kičmi, kao potvrdu svoje tvrdnje. Sam je dozvao svoju bolest na mesto koje je u svojim mislima izabrao.“

Suština je u tome da, umesto da nas kontrolišu loše stvari koje govorimo i da one narušavaju naše zdravlje, reči treba da rade u našu korist, za naše zdravlje.

Pokušajte da stalno, iznova, ponavljate sebi pozitivne afirmacije:

Ja sam radost!

Ja sam mir!

Ja sam zdravlje!

Ja sam svetlost!

Pošto je svako priča za sebe, možete da osmislite i svoje pozitivne afirmacije.

Ako to radite, neka vaše afirmacije budu kratke i ritmične.

Afirmacije su divna tehnika za lični napredak. Najbrže daju rezultate i najčešće se koriste kao tehnika u radu na samopouzdanju.

4. Biljne formule – prirodna podrška u smanjenju stresa

Koristite biljne rastvore za smanjenje stresa i depresije.

Za veliku većinu ljudi koje muči stres ili depresija postoji sigurno i efikasno rešenje iz prirode.

Dobro osmišljena biljna formula, napravljena od visokokvalitetnih biljaka, koja koristi njihovo sinergističko dejstvo, može vam pomoći u pronalaženju zdravlja.

Potražite ili napravite biljnu formulu koja sadrži biljke poput sledećih:

• Koren valerijane – Valerijana se vekovima koristi za lečenje nervoze, napetosti i napada panike. Ona umiruje i utišava nervni sistem.

• Kava kava – Biljka koja se koristi za opuštanje tela i ublažavanje stresa. Deluje protiv blage do umerene anksioznosti, kao i za ublažavanje glavobolje i bolova u leđima.

• Pasiflora – Biljka koja se smatra izuzetno efikasnim sedativom za smirenje živaca.

Misli utiču na signal životne energije, koji onda utiče na naše zdravlje

Postoji izreka koja kaže da ni najgori neprijatelj ne bi čoveku poželeo nevolje koje mogu da mu donesu sopstvene misli.

Avicena, jedan od najpoznatijih lekara starog doba, često je govorio da lekar ima tri sredstva u borbi protiv bolesti:

Reč, biljku i nož.

Da, na prvom mestu je koristio reč.

Moć pozitivnih reči i misli

Koristeći pozitivne reči, mladi francuski psiholog Emil Kue (Émile Coué) preporučivao je svojim pacijentima da obavezno tri puta dnevno, naglas ili u mislima, deset puta ponove sledeću rečenicu:

„Svakog dana osećam se sve bolje i bolje.“

Naglašavao im je da tu rečenicu ne izgovaraju mehanički, već što je moguće svesnije.

I šta mislite da se dogodilo sa pacijentima?

Mesec dana kasnije, zbog dobrih rezultata, o ovim pacijentima razgovaralo je medicinsko osoblje širom Francuske, a Emil Kue stekao je svetsku slavu.

Vera čini čuda!

Zapamtite da je najbolja zaštita od bilo koje bolesti, od bilo koje infekcije, čvrsta vera u sopstveno zdravlje i pozitivne emocije.

S druge strane, negativne misli uništavaju zdravlje.

Deluju kao korozija koja polako nagriza naše ćelije.

Dokazano je da bes prouzrokuje bolesti gastrointestinalnog trakta, a uvređenost vremenom dovodi do bolesti jetre, pankreasa i holecistitisa.

Verbalno izražavanje ljubavi, simpatije i divljenja povećava životnu energiju osobe kojoj su te reči upućene.

S druge strane, zle i loše reči smanjuju energiju slušaoca i negativno utiču na njegovo zdravlje.

Dva zlatna pravila za zdraviji život

Da biste bili zdravi, morate da mislite pozitivno, budete pozitivni i imate dobre misli.

Zbog toga od danas mislite samo o dobrom, verujte u najbolje i nikada ne brinite zbog sitnica!

I uvek imajte na umu i primenjujte dva zlatna pravila čuvenog američkog kardiologa Roberta Eliota:

• Ne brinite zbog sitnica!

• Sve su sitnice!

Ne zaboravite lekovitu moć svog uma

Dakle, da biste ostali zdravi i bili dugovečni:

Jedite zdravo, odmarajte se, prestanite da pušite, redovno kontrolišite svoje zdravlje i nikada ne zaboravite lekovitu moć svog uma.

Vaš optimizam, pozitivno razmišljanje i smanjenje stresa čine sastavni deo zdravog i dugovečnog života.

Budite zdravi!